IZ MIZANUL HIKMETA

MJERA MUDROSTI

IZDAVAČ: FONDACIJA MULLA SADRA, SARAJEVO

27. Imam Muhamed ibn Ali El-Dževad  ألإمام محمد بن عليّ الجواد

      1-          Potvrda imameta Imama Dževada   النّصُّ على إمامتِهِ

      1.      Abdullah ibn Džafer: Ušao sam kod Ride, a.s., zajedno sa Safvan ibn Jahjom. Ebu Džafer, a.s., kojem je bilo tri godine, našao se tu. Rekli smo mu: Neka nas Allah učini žrtvom za vas! Ako vas se nešto desi – utičemo se Allahu od toga! – ko će biti poslije vas? On odgovori: Moj sin, i pokaza rukom na njega. Abdullah ibn Džafer kaže: Upitali smo: On, sa ovim godinama?! Imam reče: Da, i to u ovim godinama. Zaista je Allah, neka je uzvišen i slavljen, dokazivao sa Isaom, a.s., a bilo mu je dvije godine. (El-Bihar, 5/35/23)

      2.      Jahja El-Seneani: Došao sam u Meku kod Imama Ride, a.s., a on je gulio bananu i hranio njome Eba Džafera, a.s. Rekao sam mu: “Žrtvovao bih se za tebe, to je blagoslovljeno dijete?” Rekao je: “Da. O Jahja, nije rođen u islamu niko većeg blagoslova od njega za naše sljedbenike!” (El-Kafi, 6/360/3)

      2-          Vrline Imama Dževada  فضاءلُهُ

      3.      Božiji Poslanik, s.a.v.a., kada ga je pitao Abdullah ibn Masud o imamima iz Huseinova potomstva: “...Rodit će se sin Aliju (Imamu Ridi), ime će mu biti Muhamed, pohvaljeni. Bit će najčišći od ljudi u stvaranju i najljepše ćudi.” (Kifajetul-asar, 84)

      4.      Abdullah ibn Said: Rekao mi je Muhamed ibn Ali ibn Omer El-Tannavuhi:  “Vidio sam Muhamed ibn Alija kako razgovara sa bikom, a bik pokreće glavom. Rekao sam: ‘To ne mogu prihvatiti, zapovijedi mu da govori sa tobom!’ Imam odgovori: ‘Poučeni smo jeziku ptica i dato nam je od svih stvari.’ Potom reče: ‘Reci: Nema boga, osim Allaha, On je Jedan Koji Nema sudruga!’ Rukom ga pomilova po glavi, a bik progovori: ‘Nema boga, osim Allaha, On je Jedan Koji nema sudruga!’” (Dela'ilul-imame, 211)

      5.      Ali ibn Hassan El-Vasiti, poznat kao El-'Amš: Ponio sam sa sobom ukrasni predmet izrađen u Isfahanu, čiji su neki dijelovi bili od srebra, s namjerom da ga poklonim mome gospodaru Ebu Džaferu. Kad je Imam dao odgovore  svim posjetiocima,  oni su se razišli, a on ustao i otišao. Pošao sam za njim dok ga nisam sustigao. Rekao sam: “Tražim dozvolu da posjetim Ebu Džafera.” Ušao sam kod njega, poselamio ga, a na njegovom licu se vidjela plemenitost. On me pozdravi, ali ne sjede. Približio sam mu se i izvadio ono što sam imao u rukavu. Pogleda me je ljutito, pređe pogledom lijevo i desno te reče: “Allah nas nije stvorio za ovo. Ja nemam posla sa zabavom!” Tražio sam oprost od njega i o mi oprosti. Uzeo sam poklon i izašao napolje. (Dela'ilul-imame, 212)