Hafiz koji je živeo u 14. veku, jedan je od najpoznatijih persijskih pjesnika. Njegove pesme karakterišu osobine prefinjenosti i dubokoumne sadržajnosti, kakve je teško pronaći u čitavoj istoriji književnog stvaralaštva istoka. Pevanja u Divanu utemeljena na ljubavi, zapravo su ciklus filozofije i gnoze, i jedna vrsta životnih uputa. Budući da je svoje pjevanje zasnivao na Božanskom znanju i plamtećoj vatri sopstvenog iskustva, on je ostavio briljantan uticaj na mnoge učenjake, pesnike i gorljive poklonike u mnogim zemljama sveta. Kao pesnik koji je za lek ljudske patnje i boli preporučivao ljubav, Hafiz je stekao ogromnu slavu ne samo u zemljama gde se govori persijski -Iranu, Tadžikistanu i delovima Indije i Pakistana, već i u Turskoj i Jugoslaviji, ali i zemljama Zapada - Americi, Nemačkoj i Francuskoj.

Gete je slavni nemački mislilac i pesnik iz 19. veka. Godine 1814., u dobi od 65 godine, Gete je pročitao Hamerov prevod na nemački Hafizovog Divana i postao opčinjen njegovim idejama i pesničkim stilom.

Siedeće godine, Gete počinje pevanje, koje je kasnije objavljeno pod naslovom Zapadno-istočni divan. Ono što je Getea privuklo Istoku i Iranu jesu njegove moralne crte i narav, koji nikada nisu bili saglasni sa epohom. Gete je oduvek bio ašik, onaj koji voli, a ašik je nestao; ljubav koja u tadašnjoj Evropi nije mogla biti shvaćena i bila priznata samo u istočnjačkoj literaturi, bila je upravo ona vrsta ljubavi koju je Gete pronašao u Hafizu.


MUHAMED ŠEMSGDIN HAFIZ ŠIRAZI*Teksi je preuzet iz I storije perzijske knjižemosti. dr. Bećir Džaka. Sarajevo,

Četrnaesti vek kada je živeo Hafiz, širaski slavuj, karakteriše se time što se književni život u Iranu i uopšte kultura uglavnom odvija u dva centra i to na jugu Irana u Sirazu i na severozapadu Irana u Tebrizu. U ove centre skupljali su se ljudi od pera iz svih krajeva zemlje, pa čak i iz Srednje Azije, koja je bila pod mongolskom vlašću.

Hafiz spada u red najvećih klasičnih persijskih pesnika ili, kako se to obično veli, on je najsjajnija zvezda medu sedam zvezda koje sjaju na nebu klasične persijske poezije, a u koje spadaju. Firdusi, Enveri, rSizami, Rumi, Sa'di, Hafiz i Džami.

Ali, o životu najvećeg lirskog pesnika Persije zna se vrlo malo. Iz izvora se samo približno može saznati o njegovom životu. Međutim, u predanjima i legendama nalazi se dosta detalja iz kojih se ipak mogu izvući određeni zaključci o životu pesnika, o vremenu i uslovima u kojima je živeo. Zna se da je rođen oko dvadesete godine 14. veka (1317. ili 1325.g.) u Širazu, na jugu Irana, u gradu koji se s pravom naziva Persijskom Atinom. Po predanju, a to se može zaključiti i iz njegovih stihova, Hafiz je mnogo voleo svoj rodni grad Širaz i nije ga nikada napuštao. Otac pesnikov Bahaudin bio je trgovac u Sirazu i umro je rano, ostavivši iza sebe tri maloletna sina. Među njima je bio najmlađi Muhamed Semsudin, kasniji pesnik Hafiz. Ubrzo su starija dva brata otišla za poslom, a Muhamed je ostao sam sa majkom u Sirazu. Kao dečak i on se zaposlio u radionici kvasca kao pekarski pomoćnik. Od plate je mogao skromno da živi sa majkom, a jedan deo zarade davao je učitelju koji ga je učio pismenosti. Ubrzo je napamet naučio Kur'an, zbog čega je dobio nadimak Hafiz. U nedostatku pouzdanijih dokaza parafraziraćemo legendu o daljem pesnikovu životu. Ispod naslaga te legende mogu se pronaći neki detalji koji odgovaraju njegovom stvarnom životu.

U Širazu toga vremena bilo je u modi čitanje i sastavljanje stihova, što je prezentirano u dućanu jednog ljubitelja poezije. Mladi pekarski pomoćnik je redovno posećivao ovaj nezvanini pesnički klub, a postepeno je i sam počeo da sastavlja pesme, koje je tamo recitovao. CI početku nije imao uspeha u sastavljanju pesama. Kada bi ih recitovao, samo je zasmejavao skup, pa su ga često samo radi toga i pozivali u klub. On je to shvatio i, uvreden zbog toga, jednog se dana uputio na grob poznatog sufijskog šejha Baba Kuhija i potužio se na svoju sudbinu. Umoran, tu je legao da se odmori i zaspao. CJ snu mu se javio divan starac i rekao mu: Ustani i ustraj na svom putu, jer su vrata znanja pred tobom otvorena. Na pitanje Hafiza koje on, starac se predstavio kao haiifa Alija. Čim se probudio,

Hafiz je spevao jedan gazel, koji počinje sa:

Juče u zoru od tuge me spase,

vodu mi života u tamnini noći dadoše.

(gazel 183)

Kada se vratio u grad, odmah je otišao u pesnički klub i recitovao svoj novi gazel. Iznenadio je sve prisutne. Cl prvi mah nisu poverovali da je to on spevao, ali kada je na njihov jedan gazel odgovorio drugim svojim gazelom, još su se više iznenadili i napokon se uverili da pred sobom imaju darovitog pesnika. Posle toga slava Hafizova naglo raste, i ubrzo on bude priznat za velikog pesnika u čitavom Iranu.

Komentarišući ovu legendu sovjetski iranist I.S. Braginjski piše: Ova legenda, ako se odvoji od fantastičnog ruha, govori o veličini pesnika. Vide se socijalne razlike i sredina pesnika: gradska zanatiijska sredina Siraza. Hafizluk (znanje Kur 'ana napamet) pesnika govori o tome da je pesnik, u

nevolji, morao javno učiti Kur an da bi mogao živeti.

Hafizov mučni posao pekarskog pomoćnika i njegovo javno recitovanje Kur'ana koje je obezbeđivalo manje ili više podnošljiviju egzistenciju, što podseća na zanimanje naših slepih pevača narodnih epskih pesama, svedoče o teškom životu i nevoljama pesnika u mladosti. Takav način života umnogome objašnjava Hafizov životni stav izražen u pesmama. Osim toga, u njegovom delu nale su izraza, istina na poseban način, i političke prilike toga doba u Širazu. To je vreme najezde Mongola i njihovih razaranja pod zloglasnim Timurom. Širazje u početku bio pošteđen, ali zbog međusobnih borbi lokalnih dinastija oko vlasti Timur se umešao, pa je i Siraz doživeo velika razaranja i krvoprolića. Strah od Mongola zahvatio je ceo narod.

Kulturne prilike u Širazu omogućavale su pesniku da stekne solidno obrazovanje. Pored toga što je znao Kur'an napamet, poznavao je filozofiju, versku dogmatiku, sufizam,

arapsku književnost, a dosta je bio upućen i u neke druge naučne oblasti. Zahvaljujući pesničkom daru, on je ova znanja utkao u svoje gazele, ne oduzimajući im time nimalo od poetske vrednosti. Ima tvrđenja da je poznavao turski jezik, jer se i na širaksom dvoru služilo tim jezikom. 1 šah Šudža', namesnik Siraza, vodio je poreklo od turske princeze, pa je ova tvrdnja utoliko verovatnija, jer je Hafiz pevao Sudža'u panegerike.

Jedno vreme Hafiz je bio učitelj u verskoj školi, kada je i skrenuo na sebe pažnju Šaha Šudža' koji ga poziva na dvor, gde postaje njegov pesnik i prijatelj. No to prijateljstvo nije bilo duga veka: usled spletkarenja sveštenih lica pesnik je pao u nemilost i bio udaljen sa dvora. Posle toga za njega nastaju opet teški dani. Pred kraj života sastao se sa Timurom i razgovarao s njime u Širazu, a dve godine kasnije, tačnije 1389., umro je u svom rodnom gradu gde je i sahranjen, a sahranjen je ne na groblju, nego u delu grada gde

je najviše provodio vremena, a to je poznati park Musala. Tu mu je kasnije podignut spomenik, a jedna kasniji pesnik v spevao mu je stih sa datumom tarihom koji glasi:

Svetiljka značenja je Hadže

Hafiz,

koji je bio iuča Božanske svetiosti.

Postoje večno boravište na Musali dobio, traži njegov tarih u zemija Musale.

Zbirku Hafizovih pesama, divan, po svoj prilici objavio je posle pesnikove smrti njegov prijatelj, Muhamed Golendam. Divan sadrži oko 500 gazela.

Za razliku od svoga prethodnika iz Siraza Sa'dija, Hafiz za duže nije napuštao rodni Siraz. Jednom se bio uputio u Indiju i stigao je do luke Hormuz odakle se vratio u Siraz jer:

fie dozvoijavaju da idem i putujem,

ugodnipovetarac Musaiie i voda

reke Ruknabad.

(gazel 101)

A takve bašte i reke, veli pesnik, nema ni u raju:

Daj krčmaru starog vina, jer u

raju neće naći,

obale reke Ruknabad niti

ružičnjak Musaiiu.

(gazel 3)

Osim toga, Hafiz je u svom Sirazu bio vezan za ženu i sina od kojih se retko odvajao. Sin mu je umro u mladosti, posle čega se u njegovim stihovima oseća tuga i žalost. Obraćajući se svojoj ženi posle smrti sina, Hafiz tužno veli:

Draga, vide ii onaj umni nam sin,

šta doživi pod ovim krovom, šarenim nebosvodom.

Umesto da živi u srebru i sjaju,

nebo ga prekri kamenom

pločom.

Jedna legenda kaže da je bio neobično zaljubljen u jednu lokalnu lepoticu po imenu Sah Nebat, što je takođe imalo uticaja na njegov lirski opus.

Može se zaključiti da u Hafizovoj lirici ne možemo govoriti samo o tesavvufsko-metafizičkim sadržajima i porukama niti tražiti u njoj samo ovozemaljsku tematiku. Kod Hafiza ne postoji nikakav određeni sistem tesavvufa niti se pouzdano zna da je on pripadao nekom tesvvufskom redu. Njegovo slobodoumlje i nemirni duh nisu mogli da se uklope ni u kakva pravila i ograničenja. Njegov sistem ne može se identifikovati ni sa jednom poznatom formom sufizma. Može se slobodno ustvrditi da je on za sebe izradio posebni, ekletički sistem u koji je uneo iz svih njemu poznatih sistema ono stoje odgovaralo njegovom poetskom duhu i njegovom poimanju sveta i života. (J njegovom sistemu ne treba tražiti ni logičnost bilo kakvog filozofskog sistema. Zbog raznih nelogičnosti i protivrečnih pogleda koji se uočavaju u njegovoj poeziji, mogao bi se dalje izvući zaključak da je njegov sistem, u stvari, tesavvufsko-filozofski sinkretizam koji je prošao kroz jaki filter njegovog slobodoumlja. Osim toga i u raznim fazama njegovog života menjala su se pesnikova saznanja i shvatanja života, a zna se da je i divan njegove poezije nastajao u raznim fazama, što se takođe odrazilo na planu šarolikosti i neujednačenosti njegovog

poetsko sufijskog opredeljenja i učenja. Tako znamo da je tematika njegovih gazela vino i ljubav, ali u pojedinim fazama života ta je tematika različito obojena.

Iranski istoričar književnosti Mahmud Humen, na osnovu analize gazela, uočava pet faza u životu Hafiza.

Gazeli iz prve faze, koja se hronološki podudara sa periodom mira i reda u Sirazu i prvog pesničkog delovanja Hafiza, su vrlo jednostavni i ne sadrže velike poruke i duboke misli. Kada pesnik govori o

ljubavi, onda ima u vidu telesnu strast, a vino je konkretno, od grožđa, npr. početni stih u prvom gazelu svih izdanja Hafizova divana glasi:

O krčmaru, kreni čašu i nazdravi svima piče, jer ljubav bi sprva lahka, ali dođe do teškoća. (gazel 1)

Hi sledeći stih:

Krčmarice, napuni mi ovu čašu

čistog vina,

a sviraču, ti zapevaj sve krenu po mojoj žeiji.

(gazel 11)

Isto tako u sledećem stihu uočava se da pesnik misli

konkretno:

Stalno me opija povetarac sa tvojih loknastih uvojaka,

i stalno me uništava tvoj vilinski i vragolanski pogled. (gazel 95)

u ovim stihovima vidi se mladenačka ponesenost i

ustreptalost pesnika pred lepotom drage gde je teško tražiti neki drugi smisao ovog stiha.

U ovoj fazi u gazelima se vidi borba, sukob između srca i razuma. Kada nadvlada razum pesnik je daleko od ostvarenja želja srca i od susreta sa voljenom, i obratno, kada srce pobedi, pesnikove želje su pred ostvarenjem. Npr. u sledećem gazelu:

O srce, ako od ove jamice

na bradi odeš, gde god dođeš, brzo ćeš se pokajati.

Pazi se, ako poslušaš

zanos duše,

bićeš kao Adem izjuren iz raja.

Možda te nebo neće dovesti do vode života, ako žedan odeš sa izvora vode života,

U mrkloj noći rastanka sa tobom skoro da umirem,

Vremeje da izađeš i pojaviš se kao sjajni mesec. (gazel 494)

Ovo trvenje između razuma i srca nema kraja, nemir i bol srca i tuga su prisutni. Gde naći Ieka za to? Hafiz lek nalazi u vinu. Vinom se pesnik oslobađa razuma i sledi želje srca. Otuda je i Hafizovo pribegavanje vinu, i ne samo u prvom periodu njegovog života. Karakterističan je sledeći početni stih jednog gazela:

Imam fetvu prvaka magova, a to je stara priča, daje vino haram tamo gde nema voljene. (gazel 367)

Znači, po Hafizu, vino bi moglo biti i dozvoljeno kad je draga prisutna, jer može lečiti od ljubavnih jada, može biti lek, ali ako nema drage ni vino ne vredi, treba ga zabraniti kao što i jest zabranjeno, haram. Prema tome, sigurno bi se moglo zaključiti da gazeli iz mladosti temu vina povezuju za ljubavne jade pesnika.

Drugi period pesnikovog stvaralaštva podudara se sa vladavinom okrutnog

muzaferidskog šaha koji je zatvorio vrata mejhana i progonio boeme koji prelaze u ilegalu i piju krijući. To je vreme jačanja bogobojaznosti i pojave čuvara reda i poštivanja šerijatskih propisa, ali i licemerstva, i Hafiz svoje boemstvo provodi ilegalno. U stihovima kritikuje Čuvare reda, propovednike i licemere, a iskazuje želju za otvaranje zatvorenih mejhana. Cl tim željama i zahtevima nema mnogo uspeha, počinje se zamarati tematikom direktne kritike i iskazivanjem želja za mejhanama. Zato se okreće sufizmu, ali treba istaći da je Hafiz još uvek m!ad i sufijska bolest nije ga previše uzdrmala i on se od nje brzo oporavlja.

Treća faza pesnikovog života Hafizova podudara se sa početkom vladavine dobrog i pametnog šaha Sudža'a kad je narod Širaza opet slobodan, ortodoksne snage su labavije, krčme više nisu zatvorene i niko

ne zazire od sejhova pobožnjaka i strogih čuvara reda. Hafiz je stariji, iskusniji, a njegov stav prema ljubavi zreliji i savršeniji. Više se ne zatvara u samoću bez drage i ne pati zbog sukoba srca i razuma. Sada tačno zna da želi u samoći biti samo sa dragom, prema voljenoj je hrabriji i strožiji i želi da njegova draga bude samo njegova, jer kako kaže, Čak i legendarni prsten Solomona, ako bude okaljan rukom Ahrimena, ne želi da prihvati:

Lijepa je osamljenost, ako draga bude moja draga, a ne da ja sagorim a ona da druge zabavlja.

Ja nipošto ne uzimam ni Sohmonov prsten, koji je nekada Ahrimen

doticao. (gazel 160)

Pesnik je sa obe noge čvrsto na zemlji. O apstraktnom vinu i nerešivim problemima egzistencije ne želi da diskutuje, više ga interesuje ovozemaljsko, konkretno vino. On pokazuje

hedonističke crte što se posebno vidi u sledećem gazelu.

Staje to skriveno vino i životom stoje nešto bez osnove, ja se svrstah u red boema pa nek bude šta će biti.

Zaboravi srca tugu i ne spominji probleme kosmosa,

jer nijedan mozak ne razreši te probleme.

tie ćudi se promenama sudbine jer nebosvod se seća na hiljade ovakvih priča.

Prih vati čašu pristojno i sa

uvažavanjem jer je sastavljena od praha

lubanje

Demida, Behmena i Kubada, (gazel 101)

Ovakve misli Hafiz kao da je preuzeo od Hajjama kod koga takođe nalazimo sličan motiv o poreklu čaše, u kojoj je vino, od ljudskog praha, kada veli:

Ovu čašu koju dosta dobro

napraviše, razbili su i bacili po putu.

Pazi se, ne gazi je i ne

ponižavaj, jer taje čaša od lobanja

sagrađena. (O. Hajjarn, Rubaijat)

U gazelima sa kraja ovog perioda nalazi se filozofska i sufijska tematika, a ponekad i kritike aluzije na šejhove i pobožnjake.

Četvrti period pesnikovog života podudara se sa ponovnim dolaskom na vlast šaha Sudža'a, ali sada sa izmenjenim pogledima na život pod velikim uticajem sufija i verskih prvaka što je pesnikove veze sa dvorom slabilo i pogoršavalo. Vladar vise nije pristalica slobodoumlja kao nekada i više se drži ortodoksije i saveta pobožnjaka i sufija. Za orijentaciju šahovog odnosa i ponačanja prema Hafizu postoji i legenda koju beleži Edvard Braun u svojoj {storiji iranske književnosti. Navodno, pesnik CImad Fakih, Hafizov konkurent,

koji se više pridravao Šerijata, imao je mačku koju je dresirao da zajedno sa njim klanja namaz. To je na šaha Šudža'a neobično delovalo i on je prihvatio taj slučaj kao mudžizu, nadnaravno delo, pa je i ovom manje poznatom pesniku počeo ukazivati posebno poštovanje, dok je Hafiz tu dresuru smatrao običnim šarlatanstvom, a vlasnika mačke (Jmida šarlatanom i varalicom. To je značilo razlaz sa mecenom toga šarlatana, tj. šahom Šudža'om. Iako se ne može potpuno verovati legendi, ali u jednom gazelu Hafiza postojireminescencija na pobožnu mačku:

O prepelico graciozna hoda, kuda ideš, stani!

tie oholi se, jer pobožna mačka je namaz klanjala. (gazel 133)

Znači, pazi se draga da ne stradaš od licemerne pobožne mačke, odnosno od licemernih ljudi, pobožnjaka.

...Hafizove lirike je u divnom skladu sa dubinom njegove misli i ideja i sa savršenstvom poetske reci pesnika. Živopisne slike njegovih gazela brižljivo su doterane. Tu nema ništa suvišno. Cl to se uključuje i česta igra reći, korištenje različitih značenja reci, neočekivana, smela i originalna poređenja, ali bez fraze i bombastičnosti. Primećuje se jaka veza između Hafizovih gazela i usmene tradicije, posebno kada je u pitanju mogućnost pevanja uz muziku Hafizovih gazela. Mnoštvo motiva u gazelima odgovara nemirnom i

ustalasanom duhu Hafiza. On je raširio tematske okvire gazela i doveo ga do savršenstva, tako da njegovi gazeli predstavljaju vrhunski uspon i u formalnom i u sadržajnom pogledu. Koristeći se elastičnošću gazela, uportebljavao je ovu formu i za izražavanje naprednih ideja i pogleda. Heretične šale i primedbe Hafiza o poimanju

sveta izvršile su, četiri veka kasnije, snažan uticaj na nemačkog pesnika Getea. Ovaj uticaj posebno se može pratiti u Geteovom delu Zapadno-istočni divan. (J ovom delu ima poglavlje pod nazslovom Hafizname. Ma Istoku je Hafiz mnogo oponašan, ali nikada nije dosegnut.

GETE I PERSIJA *

Hafiz kao inspirator "Divana"

Iz književno naučne studije "Ulicaj Istoka na Oelea". dr. Fehim Bariaktarević. Beoaraci, 1938.s

Ono što je Dic bio za Getea u pogledu na Tursku, to je Josif Hamer, poznati bečki orijentalist i istoričar Osmanskoga carstva, značio za velikog pesnika u njegovu zanimanju za Persiju, koja je Turcima bila učitelj u mnogim, a naročito u književnim stvarima. Gete se, doduše, i ranije interesovao za Persiju. Otprilike u isto vreme kada je čitao Sakuntaiu (1791), on je upoznao i persijsku poeziju na koju mu je Herder skrenuo pažnju u vezi sa svojim prepevima iz nekih persijskih pesnika (Sadi, Hafiz), ali to je bio samo tihi podsticaj koji nije ostavio nikakva jačeg uticaja.

Isto tako se ne može reći da su prevodi Gotfrida Hagemana iz Firdusijeve Sahname (više epizoda), koji su izašli 1805. u časopisu Europa 2 i koje je Gete čitao, privukli pesnika persijskoj poeziji, jer su formalno bili vrlo nesavršeni.

Međutim, posle Silerove smrti, u osami, kada je Gete pročitao Medžnuna i Lejiu, neku vrstu beduinskog (pustinjskog)

Romea i Julije, od persijskog klasika Džamija, u

Hartmanovom prevodu (1807), persijsko pesništvo je ostavilo na njega već dublji utisak.

Tad je Gete upoznao i Hamerovu Širinu. Pod ovim zajedničkim naslovom Hamer je izdao svoj izvod iz Nizamijeve romantične pesme o ljubavi sasanidskog kralja Husreva Perviza (Pobedonosnog) i čuvenog neimara Ferhada prema Jermenki (hrišćanki) Širini sa prozvoljnim izmenama i dodacima iz docnijih turskih prerada. uz ovaj izvod Hamer je dodao i ljubavne istorije Salomona i Balkise (kraljice od Sabe) i Jusufa i Zuiejhe. Oba ova biblijska predmeta, koja su Geteu bila poznata još od ranije, sada su ga zanosila u jednoj novoj, persijskoj obradi.

Međutim, ovo drugo, jače zanimanje za Persiju ustuknu opet pred Kinom, u čiju se istoriju i književnost Gete udubio namerno da se istrgne iz strašne atmosfere koja je vladala pre bitke kod Lajpciga (oktobar 1813). Da se Gete pred interesovanje za Kinu zanimao i za persijski jezik i da ga je počeo učiti baš za oslobodilačkih ratova, znamo već od ranije.

Tek treći susret s persijskim pesništvom podstaknuće Getea na aktivno stvaranje, a to je bilo 1814. Ova godina je i inače važna u pesnikovu životu. Prvih dana te godine on je završio treću knjigu svoje autobiografije (Poezija i istina}, ratne brige su iščezle, politička opasnost se izgubila, a stari pesnik se preporodio, spreman na nove pothvate i nova stvaranja.

Pored toga, još ranije, upravo posle Šilerove smrti, opaža se kod Getea velika razlika u shvatanju književnih pitanja. On nije više isključivi klasicist kome je klasična dogma zaslepiia oči za mnoge druge lepe stvari u životu, umetnosti i istoriji, nego čovek na kojega su romantični duh vremena (u nemačkoj književnosti romantični period počinje već od 1798. godine) i objektivnije, svestranije proučavanje događaja u istoriji ostaviii svoga traga. Zato je Gete, koji je od uvek naginjao svestranosti, sada imao više shvatanja i za romantičare, ili, možda bolje rečeno, za neka njihova nastojanja, kao, recimo, za njihove prevode sa stranih jezika, čime se i on sam još dosta rano bavio. U vezi s tim lako je razumeti da su nemački romantičari, posle kulta Kalderona i drugih romanskih pesnika, posegnuli i za Istokom. Ovo poslednje je još tim razumljivije kad se setimo da je u to doba i orijentalistika počela vidno napredovati u Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj.

Izučavanje sanskrta, koje datira s kraja XVIII veka (1780), upućivalo je takođe na Istok, tačnije na Indiju i njen stari jezik iz kojeg su potekli gotovo svi evropski jezici. Franc Bop (Bopp), koji će položiti naučnu osnovu tom saznanju, izdaje svoj poznati Konjugacioni sistem sanskrita i mlađih

indoevropskih jezika 1816, dakle tri godine pre pojave Zapadno-istočnog divana. Ovo izučavanje nije se odnosilo na samo na književnosti i jezike nego i na vere, istoriju i sve što se tiče Istoka. Uz uporednu filologiju razviće se doskora i uporedna istorija vera itd. Pri tome je izgledalo da svi tragovi vode na Istok kao poreklo svih vera i jezika, kao kopno najstarije poezije i prakulture.

Takve su bile prilike u kojima je Gete došao po treći put u dodir s persijskom književnošću, drugim recima, sve je bilo kao spremljeno da ona tada deluje na njega neodoljivo i neizbrisivo. Na tako uzorno tlo trebalo je samo baciti seme iz koga će niknuti Zapadno-istočni Divan. To seme je Hamerov prevod Hafizova Divana, koji je Gete čitao, prilikom svoga

šestonedeljnog odmora u banji Berki kod Vajmara, u proleće 1814.

Hamerov prevod izišao je, istina, još ranije i Gete sam veli da ga je dobio u proleće 1813, ali se sada zna da je nemački pesnik upoznao Divan u ceiosti

tek 1814. (J svoj dnevnik uneo je Gete Hafizovo ime prvi put 7. juna 1814 3.

Ko je Hafiz? Pod tim pesnikim imenom (koje znači onoga koji zna čitav Kur'an napamet) krije se Muhamed Šemsudin (Sunce vere), najveći persijski liričar, rođen početkom XIV veka u Sirazu (Južna Persija). Kako se tvrdi, rano je stupio u dervišku zajednicu, dobro je upoznao arapsku gramatiku i književnost kao i verske nauke, koje je predavao u svom rodnom mestu, ali je znao i za izreke mudraca. Tadašnja dinastija, Muzaferidi (naročito njena dva člana, vladara) štitili su Hafiza, a i drugi knezovi i vladari pozivali su ga na svoje dvorove, što je on obično odbijao, ne mogavši se rastati od svoga Siraza, persijske Atine. Kad je Timur osvojio (1387) Siraz, tu se Hafiz, bar po pričanju, video i govorio s njim, a dve godine posle toga je umro (1389).

(J čemu je izuzetna slava Hafizova? On je popeo pesničku formu gazel do najvišega formalnoga i sadržajnoga savršenstva. Stihovi mu teku

tako prirodno i glatko da se ne opaža ni najmanji napor. Po sadržini, njegove pesme čine, tako reći, sintezu svega onoga što je za prošlih pet vekova opevano u persijskoj lirici. Drugim recima, on u sebi sjedinjuje sve osobine ranijih persijskih pesnika i daje im nešto specijalno svoga, svoj vlastiti čar.

Opevajući ljubav i vino, ružu i slavuja, lepotu i mladost, Hafiz se izdiže iznad individualnog do opšte ljudskog, do večne lepote i istine, do najčišće vere i do Božanstva. Osim pomena nekih njegovih mecena i e legija povodom smrti njegova sina, tadašnji savremeni događaji su ostavili srazmerno vrlo malo traga u njegovim pesmama. Tim više što je u njima istaknuto ono što je trajno ljudsko i večno božansko, što sačinjava smisao života i suštinu sveta, i to na jedan način pun olimpske vedrine i bujne mašte, s čarobnom snagom u jeziku i izrazu. Pri tome se on visoko izdigao iznad svog doba, otvoreno, iznoseći svoje slobodno shvatanje i fino

ismevajući laž i licemerstvo izvesnih krugova (tzv. sufija). Zbog svih ovih i drugih osobina, koje se naročito mogu osetiti u persijskom originalu, Hafiz se već odavno broji među najveće svetske liričare uopšte. Kako je i gore rečeno, Gete je, još pri svom prvom dodiru s persijskim pesništvom, čitao i neke probe iz Hafiza ( u Herderevu prepevu), ali površno i bez ikakva veća oduševljenja. Međutim, sad će ga ovaj Persijanac sasvim da osvoji kao što ga je u mladosti zanosio Sekspir, Osian, Homer, Ruso, a u zrelijim godinama rimski elegičari. Pored velikog vremenskog razmaka i ostalih, malopre iznesenih razloga koji objašnjavaju preokret u prilog Hafizu, da li je, možda, i sama lepota Hamerova prevoda sada toliko privlačila Getea Hafizu? Naprotiv, ovaj prevod inače poznatog bečkog orijentaliste, koji je mnoge stvari s istočnih jezika prevodio i o svemu i svačemu, nekad dobro a nekad i vrlo površno, pisao, bio je pre u stanju da odbije čitaoca nego da ga privuče. Krut, nevešt, a često pogrešan i nejasan, i inače s raznim drugim nedostacima, ovaj prevod sada ima samo književno-istorijsku vrednost, ali za ono doba to je ipak bio događaj i prvi potpuni prevod s persijskog originala uopšte na ikoji evropski jezik. Samo Geteova pronicljivost i vidovitost mogla je u tom neveštom prevodu otkriti pravi izvor poezije, pravi vilinski gaj u kome su odjekivali čarobni zvuči širaskoga slavuja (kako Hafiza zovu po njegovu rodnom mestu).

Ovu Geteovu vidovitost treba još više istaknuti što se sada zna da jedan znatan deo čari Hafizovih gazela počiva, pored majstorskoga izražavanja osećanja i misli, i na melodičnom jeziku i lepim obrtima, dakle na osobinama koje se samo u originalu mogu osetiti. (Jkratko, Gete je silno zavoleo Hafiza i kao što je sebe naspram Moliera koga je takode silno cenio zvao malim čovekom, tako je smatrao za ludost da sebe uporedo stavi s persijskim liričarem. Takav sud o Hafizu još više pada u oči ako se setimo da Gete, izuzevši retke pojedince (kao Šekspira, Moliera, Kalderona, Linea), inače ni o najvećim evropskim veličinama (na primer, o Danteu, Petrarki, Servantesu) nije uvek niti u svemu imao povoljno mišljenje. Veliki pesnik pominje Hafiza, u svetskoj literaturi, odmah posle Psa/ama i Pesme nad Pesmama, koju je uvek hvalio i često uzimao kao sigurno merilo pri poređenjima.

Ovo veliko poštovanje i oduševljenje Geteovo za Hafiza može se delimično objasniti i izvesnim slaganjem i srodnošću njihovih duša, odnosno izvesnim slaganjem u njihovu duševnom raspoloženju. Pre svega, i Hafiz je gipki Arijevac, i kao takav bliži je Nemcu nego konzervativni semitski Jevreji ili Arapi. Onda, i persijski i nemački pesnik su u prvom redu liričari (Hafiz je upravo samo liričar, a Gete je daleko više cenio liriku nego ostale književne radove); dalje, obojica su jaki individualisti, obojica vole život, prirodu i pesmu, ali isto tako i mistiku i simboliku.

...Da je Gete dobro poznao kako slobodan i nezavisan duh se krije u Hafizu, može se videti iz izjava raznih docnijih književnih istoričara, orijentalista i prevodilaca širaskog pesnika, od kojih se ovde samo neke kao primer mogu navesti. Jovan Ser, na istom mestu svoje Galerije svetske književnosti, isticao je pre svega da je Hafiz pevao svoje smele i slobodne pesme u doba kada je na Zapadu najkruća ortodoksija mahala svojim olovnim žezlom..., a poznati nemački iranist Herman Ete (Eth) se sasvim siožio s Šerovom karakteristikom Hafiza (sr. Grudriss der ir. Phii, II, 303). Rozencvajg-Švanau, u

predgovoru svoga izdanja i prevoda Hafiza (knj. I, str. IV), takođe ističe da Hafizove slobodoumne pesme, kojima šiba pretvorstvo i licemerstvo, padaju u doba dok je na Zapadu još noćna tmina vladala. Jedan drugi Hafizov prevodilac, G.H.F. Meslman (INesselmann),naročito naglašava kako je ovaj persijski pesnik, kao i njegov stariji savremenik Dante (umro 1321), imao najveće poštovanje prema religiji, ali da je, kao i njegov taliljanski kolega, na najnemilosrdniji način šibao demoralisano i zatucano sveštenstvo (Der DIwan des Schems-eddin Muhammed Hafis aus Schiras, Berlin 1865, str. 216).

Koliko ova i slična merodavna mišljenja potvrđuju tačnost Geteova suda o Hafizovu slobodnom i nezavisnom duhu, toliko ona, s druge strane, istodobno i objašnjavaju zašto je Gete velikim delom našao sebe u velikom istorijskom pesniku i zašto ga je, i u ovom pogledu, toliko zavoleo.

Pored svih dodirnih tačaka između Getea i Hafiza o kojima je ovde bilo reci, treba još jednu-dve ovde dodati, odnosno jasnije istaknuti. Gore je rečeno da su oba pesnika prvenstveno liričari, da obojica vole prirodu, pesmu i život, ali isto tako i mistiku i simboliku. Jasnije rečeno, obojica su preteno ljubavni pesnici kao što je uopšte ljubav glavni izvor lirike,

ali ipak, pored sve njihove erotike, njihovi divani sadrže duboku životnu mudrost, najčišću veru u Boga, počivaju na pravoj religioznosti, odišu mističkim panteizmom. Cl Zapadno-istočnom divanu islam važi kao vladajuća religija, ali ispod njega izbija na površinu staropersijski kult prirode kao što Geteov panteizam izbija ispod hrišćanstva, veli niko manji nego Vilhelm Šerer. I najzad, još jedna sličnost. Kako su raniji persijski etici, mistici i panteisti, naročito Dželaludin Rumi (iz XIII veka), uticali, više ili manje, na Hafiza i njegovo gledanje na svet, tako je veliki Spinoza delovao na Getea baš svojom etikom i svojim panteizmom.

Sto je ovde pobliže ukazano na osnovne srodnosti i sličnosti koje postoje u duši, naravi i shvatanju obojice pesnika, to je učinjeno s namerom da se i s ove strane objasni Geteovo slično poštovanje i velika ljubav za Hafiza koga on, na jednom mestu Zapadno-istočnog

divana, naziva čak i svojim blizancem.

Ogledanje ličnih doživljaja u 11 Divanu "

Postanak Zapadno-istočnog divana može se ukratko označiti kao proizvod Hafizova velikoga uticaja i Geteovih ličnih doživljaja. Hafizov uticaj je doista bio tako silan i dubok da se refleks brzo osetio na Geteovu književnom stvaranju: on je tako reći odmah počeo pretapati primljene utiske u svoje vlastite pesme. Da su pak lični doživljaji Geteovi, a naročito ljubav prema Mariani Bilemer, davali u ovo doba pesniku dosta nadahnuća i uzbuđenja, videćemo izbliže u toku ove glave.

Prva pesma budućega Zapadno-istočnoga divana

nastala je već 21. juna 1814, prilikom jednog izleta u Berku: to je Erschaffen und Beleben u Moganni fiameh. Ona već pokazuje da je Getea najviše zanosio kod Hafeza onaj divni sklad čulnoga i realnoga sa mističnim i simboličnim tako reć vidi nepresušni prelaz iz vinske krčme u hram Tvorca.

Krajem jula iste (1814) godine izvrčio je Gete svoje prvo putovanje na Rajnu. Put je vodio od Vajmara preko Erfurta, Ajzenaha i Frankfurta za Visbaden. Na ovom putovanju Gete je video mnogo poznatih lica i mesta, obnovio je mnogo utisaka iz mladosti i osećao se preporođen i podmlađen. 0 stvari, pesnik je putovao u svoj zavičaj da vidi ostatke staronemačkog slikarstva i arhitekture, ali pod utiskom Hafiza, lektire putopisaca i svoje sklonosti za Istok, on je ujedno u duši zamišljao da putuje, kao gospodar karavana, u istočni zavičaj ćovecanstva. To je smisao Hegire, pesme kojom sada počinje njegov Divan, jer i pesnik ostavlja svoj Vajmar i putuje u zavičaj, odnosno, u mislima na Istok, kao što se Muhamed iselio iz Meke u Medinu, gde su ga njegove pristaše Iepo primile i dočekale. CI ovoj predstavi putovanja na Istok Burdah nalazi i izvesno pesniko jedinstvo Divana, mada pesnik češće zaboravi svoju

prvobitnu funkciju i ispadne iz uloge. Cl pesnikom pogledu, ovo prvo putovanje na Rajnu toliko je Geteu godilo da je na povratku već imao trideset pesama za Divan.

Vrativši se u Vajmar, pun svežih i prijatnih utisaka, on je počeo da ih sređuje, a istodobno je nastavio življim tempom lektiru istočnih pesnika, pisaca i putopisa po Istoku. Tako, na primer, znamo da se krajem decembra iste (1814) godine Gete prvi put pobliže zanimao Firdusijem i nj e g o vo m Šahnamom. CI januaru sledeće (1815) godine, Gete se ponovno zadubljuje u najvećeg persijskog epičara. Ludolfov nemački prevod pojedinih odlomaka iz

Sahname, služio je tada Geteu kao vođ i, pored svih svojih mana, oduševio ga je toliko da je na vajmarskom dvoru čitao pojedine partije koje je on sam preradio. Da je Gete, u svom velikom interesovanju za persijske stvari, počeo učiti i persijski jezik, rečeno je već ranije kod Arapa, ali s vrlo malo uspeha. On je bio u stanju samo da napiše pojedine najobičnije arapske i persijske reci (oba jezika služe se istim, tj. arapskim alfabetom), ali od persijskog jezika nije znao ni toliko da razume one dve persijske pesme koje je uneo pri kraju svojih Nota i rasprava uz Divan, nego mu ih je preveo, kako i sam kaže, J.G.L. Kozegartn.

Izučavajući istočne stvari, Gete je tada došao u bliži dodir i sa nekim nemačkim i stranim orijentalistima (Diez, Lorsbach, S de Sacy itd.). Što je nas ovde glavno, Geteov budući Divan \e i dalje rastao. Pesnik je već pomišljao na to da tim pesmama dade izvesnu zaokrugljenu celinu i da im nađe zgodan naslov. Taj naslov je najpre glasio An Hafis, jer se u prvim pesmama persijski pesnik doista oslovljava. Posle izvesnog vremena, Gete je promenio naslov u Versammiung

deutscher Gedichte, mit stetem Bezug aug den Diwan des persischen Sangers Mohammed Schemseddin Hafis. Ka ko odmah upada u oči, u oba slučaja sami naslovi su ukazivali

na onoga pesnika koji je Getea tada nadahnjivao, ili bar podsticao da svoje lične doživljaje i ose ča nje iznese u jednom orijentalnom ruhu. Međutim, Gete ubrzo uviđa da poslednji naslov već zbog svoje dužine nije zgodan i od 14. decembra 1814. on zove ove pesme kratko Deutscher Divan. Tadašnji raspored (nekih 50) pesama fiemačkog divana bio je hronološki, tj. prema postanku pojedinih pesama; podela na knjige pada u docnije vreme.

Još ujesen 1814. uvodi Gete u svoj Divan krčmara (Schenk), opet prema ugledu na Hafiza. Pošto je krčmar u Hafiza mlado i lepo lice, to je Gete za model svoga krčmara uzeo dva lepa mladića koja je na putovanju video (jedan mladi plavi kelner na Gajsbergu kod Visbadena i sin profesora Paulusa u Hajdelbergu). Preostajalo je da Gete uvede u Divan još i ljubav žene, jedno žensko lice. Doduše, početkom 1815. on peva i o ljubavi, ali valjda najviše pod uticajem lektire istočnih pesnika o slavnim ljubavnim

parovima, naročito o Jusufu i Zulejhi, a možda i prema sećanju iz vlastitih ranijih doživljaja. Najzad, 24. maja 1815., uvodi Gete u Divan i svoju dragu i daje joj ime Zulejka, ali sebi ne zadržava ime Jusuf nego Hatem. Ne zna se je li ova Geteova Zulejka (Suleika) u ovo doba isto imaginarno lice, ili je to ona ista /Aariana Jung koja će se docnije udati za njegova prijatelja Vilemera (Willemer), a koju je Gete upoznao u Visbadenu verovatno 4. avgusta 1814. još pre njene udaje.

Kada je Gete, u maju 1815. opet krenuo na putovanje po Rajni, Divan je već bio narastao na sto većih pisama i na Čitav niz izreka. Ovo drugo putovanje Rajnom biće za Divan još plodnije i doneće mu nove i značajne pesme. Tom prilikom, Gete je, među ostalim, proveo i nekoliko nedelja kod svoga prijatelja Vilemera, frankfurtskog bankara i senatora, koji se ( u jesen 1814) oženio malopre pomenutom Marianom Jung, poreklom Austrijankom, kojoj je tada bilo tek trideset godina.

44

Vilemer je tada već bio star čovek i to mu je bila treća ženidba. Kao devojče od šesnaest godina, Mariana je igrala balet u frankfurtskom pozorištu, ali se još tada toliko svidela Viiemeru da ju je udaljio od pozorišta i vaspitao sa svojim kćerima. Za vreme boravka kod Vilemerovih u Frankfurtu i na njihovu imanju Gerbermile (Gerbermhle, u okolini

Frankfurta) razvilo se između pesnika i mlade, inteligentne i darovite žene vrlo prisno prijateljstvo koje se doskora pretvorilo i u ljubav. Kad je Gete odatle otišao u Hajdelberg, ona ga je i tamo našla. Mariana je toliko razumevala Getea i sa njim osećala da je gotovo utonula u njegov genij (Burdah). Ovo srodstvo duša je delovalo jako i na pesnika i potresalo ćelo njegovo biće. Ipak, Gete se najzad prenu, sabra i prekide sa Zulejkom (6. oktobra 1815 u Hajdelbergu).

Kad se zna za ovu Geteovu ljubav, ona su, naravno, posve razumljivi žarki tonovi iz Zulejkine knjige u Divanu. Posle ovoga je jasno da je ta knjiga

Divana osnovana na ličnom doživljaju, na preživljavanju strasti i na velikom pregoru koji je Gete, posle raskida, osetio. Ova Geteova ljubav prema Mariani samo je još više punila i povećavala Divan, naročito Suieika Nameh. Posle raskida s Marianom, pesnik deli Divan na knjige i daje im kod kuće persijske i nemačke nazive, a naslov Detscher Divan menja u V/est-sticher Divan (pre februara 1816).

Ovaj dodatak "zapadnoistočni" ima, po Burdahu, trostruki smisao, i to: 1) Divan nije ni čisto istočni ni čisto zapadni već se u njemu slivaju Istok i Zapad, uzor Hafiz i Geteov doživljaj, misao i strast itd., i sve to treba da deluje kao entoptička slika; 2) Gete traži ono što je tipično, opšte, ne samo u prirodnim naukama nego i u poeziji, moralu i veri, pa su i Hatem i Zulejka tipovi; njihova ljubav (kao i ljubavni razgovori sasanidskog kralja Behramgura i Dilarme) daju rimu i poeziju, i zato nam Gete predočava kako Istok i Zapad u stvari sačinjavaju samo dve

polovine jedne iste ljudske celine, iz čega se samo od sebe nameće saznanje da sve ljudsko treba razumeti i da smo dužni sve s tolerancijom gledati; 3) izmena između Istoka i Zapada u veri, u kulturi (putem invazija itd.) i u ostalom stalna je, dakle oba sveta su nerazlučiva (istorijsko-genetički smisao).

Ceo Divan ]e bio gotov 1818. Neke probe iz njega bile su već saopštene u časopisima i kalendarima za tu godinu (1818). Posle toga, Gete daje ceo rukopis u štampu kod Kote (Cotta). Štampanje Divana i Nota trajalo je čitavu godinu i po (od februara 1818 do avgusta 1819). Za to vreme, Gete čita, pored ostalog, i Hamerovu /storiju iepih govornih veština Persije koja je upravo izašla. To je, u stvari, antologija persijskih pesnika, s njihovim kraćim ili dužim životopisima. Antologiji prethodi jedan opšti uvod u persijsku poeziju (njene teme, slike, pesnički jezik, itd.). Kao što će Hajne iz ove persijske antologije uzeti fabulu za svog Pesnika Firdusija ( u Romanceru), tako

je Gete odmah zapazio ljupku Firdusijevu priču o Behramguru i Dilarmi), prema kojoj se iz ljubavnog razgovora ovoga viteškog persijskog kralja i njegove drage razvila sama od sebe skladna pesma sa ritmom i slikom. Ovaj se motiv toliko svideo Geteu da ga je brzo i sam opevao (3. maja 1818), dodavši da je isto tako ljubav Hatema i Zulejke nadahnula i dala Zulejkinu knjigu. Tokom štampanja Divana , Gete je, sasvim prirodno, umetnuo i tu pesmu u njega.

Za čitavo vreme dok se Divan štampao, Gete je bio u prepisci s Marianom koju više nikada nije video (prepiska je trajala sve do Geteove smrti), te je ona tako i tada sarađivala ili bar uticala na Divan. Tu saradnju je Gete toliko cenio da je pet pesama uneo u svoj Divan. Ali i posle izlaska Divana (1819), pesnik i dalje peva za njega. Te naknadne pesme on je dodao u tzv. izdanje poslednje ruke (započeto 1827), a delimično su unesene, posle njegove smrti, u razna izdanja pod naslovom Aus dem Nachiass (Iz zaostavštine).

Ovaj kratki pogled na postanak Divana bio je i radi toga potreban što je stvarno on tek onda potpuno razumljiv i zanimljiv kad se znaju uzroci i prilike pod kojima je nastao. Pored izvesne popularnosti koju mu je donela Zulejka i njene dve komponovane pesme (od Suberta i Mendelsona), Divan je, uglavnom, bio i za same Nemce mračan i težak, nejasan i nerazumljiv, i ostao je dugo vremena nepopularan.

Međutim, i sa čisto spoljašnje strane, Zapadno-istočni divan je donekle odbijao čestim zanemarivanjem forme, ritma i rime, ukratko "izvesnim proiziranjem poezije" (Budah), a isto tako i svojim jezikom koji je katkad buršikozan, čak i vulgaran, i u kome je visi stil gde-gde pomešan sa nižim. Mnogi nisu osetili da ovo mešanje klasičnoga sa

romantičnim, pravilnoga s nepravilnim, običnoga s neobičnim unosi u oblik i jezik Divana izvesnu raznolikost i namernu izmenu tonova i boja, i tako njegovoj unutrašnjoj, sadržajnoj svestranosti daje i odgovarajući pečat. Gete, kao veliki pesnik, našao je i ovde onaj oblik koji sadržini najbolje odgovara, i baš odstupanje od onoga Što se obično smatra kao umetnost znači ovde potpunu umetnost ("kunstvolle

KunstSoisgeit"). Svakako,

karakteristično je da je jedan kongenijalan pesnik, Hajne, s oduševljenjem isticao da su Geteovi stihovi u Divanu "tako laki, tako srećni, tako nadahnuti, tako eterični da se Čovek Čudi kako je tako nešto moguče bilo u nemačkom jeziku". Sada, posle temeljitih izučavanja, naročito

Burhardovih sadržina Divana nam je mnogo bliža, zanimljivija i shvatljivija, samo, i pored toga, ova Geteova staračka poezija ne može se takmičiti s njegovim drugim glavnim delima. Ali i pored toga, Divan jo. u mnogom pogledu epohalan i

fenomenalan za Geteovu ličnost i njegovo delo, pa i ako se smatra kao "poslednji veliki zamah njegovih produktivnih snaga", on se ipak broji u glavna dela najvećega nemačkoga pesnika.

Smer, deoba i oblik "Divana"

Kao što se u Faustu potpuno ogleda Geteovo shvatanje sveta do kojega je dospeo tokom svojih studija prirodnih i drugih nauka, - tako je i Zapadno-istočni divan refleks njegovih dugogodišnjih zanimanja za Istok i krajnji rezultat njegovih proučavanja toga dela sveta. Pozadina Divana je istorijska. Pod starost, pišući svoju biografiju, Gete gleda unazad, u prošlost, pa i na postanak ljudske ličnosti. Zelja da stigne i prodre u patrijarhalnu prostotu čovečanstva vodi ga na Istok. Pored ovoga opšteg smera Divana koje je posvećen velikim događajima u ljudskoj kulturi, jasno se razabire i lična nota od koje potiču najstarije pesme Divana u vezi s Hafizom kao patronom ličnoga kruga. Toj ličnoj noti kao donekle i ćelom Divanu težište je Zulejka. Ovo dvojstvo Divana nije jednom isticano.

Draž Hafiza i njegove dvosmislenosti

Da je Hafiz onaj istočni pesnik koji je najviše uticao na Getea i podstaknuo ga čak da ispeva Zapadno-istoeni divan, to nam je već uglavnom poznato. Isto tako je poznato da su pojedine knjige Geteova Divana dobile svoje ime iz Hafizova Divana (tj. Moganni Nameh, Saki Nameh), a i sve ostale da, po ugledu na Hafiza, nose persijska imena. Međutim, pored ovih

konstantacija više opšte prirode, ovde je mesto da sada i u pojedinostima ogledamo u čemu je taj veliki uticaj persijskoga pesnika na Geteov Divan.

Pre svega, od onih blizu 200 slučajeva u kojima je sigurno i tačno utvrđen uticaj na Zapadno-istočni divan, čitava jedna četvrtina otpada na Hafiza, drugim recima, u nekih 50 slučajeva (računajući tu i Marianine pesme) on je dao nemačkom pesniku temu, ili ideju, Ili motiv, ili podstrek, ili sliku, ili moto, ili bar naslov ili slično. Pošto se svaki pojedini slučaj uticaja ne može ovde napose pominjati, istaknućemo samo neke koji su naročito karakteristični.

Najteža a valjda i najdubija pesma u Divanu, koja nosi naslov Selige Sehnsucht (u Moganni Nameh, br. 17), sa slikom svece koja zasja (oživi) kad dogoreva - nadahnuta je u osnovi Hafizom (Hammer, II 90; Rosenzweig-Schwannau, II, 37), kako i sam Gete veli, mada su i Sadijev Bostan ("Die verliebte Meke" u Oleariusa) i Abu Said ibn Abil-Hajr (Horn, Gesch. der pers. Lit, str. VI) uticali na njen postanak, a isto tako i Geteova izučavanja prirode i filozofije.

Od drugih motiva koje je Gete uzeo od Hafiza, pomenućemo još dva-tri. Rascep {Zv/iespalt u Moganni Nameh, br. 11) koji je pesnik osećao slušajući s leva Kupidonovu flautu a s desna Marsov bubanj, nije ništa drugo nego odjek sličnog mesta u Hafiza, gde je reč o Zohri i o Merihu, i Hamerove napomene da je čoveku nemoguće da

bude miran kad ljubav i rat između sebe dele ž ivot smrntika.

Motiv da su ženski zolufi mreža za ljude ("Auch in Locken hab ich mich Gar zu gern verfangen", u pesmi Qewrant, u CJschk Nameh, br. 5) i!i da pesniku koji u ponoć plače zbog rastanka dolaze noćne aveti kojih se on stidi ("Da kamen Nachtgespenster, Clnd ich sehamte mich" u pesmi Sch/echter Trost, CJschk Nameh br. 9), takođe spadaju u inventar Hafizove poezije.

Isto tako, Marianine pesme istočnom i zapadnom vetru u Geteovu Divanu {Suleika Nameh, br. 36 i 39) počivaju na Hafizovoj slici da istočni vetar nosi glase zaljubljenima. Dalje, po ugledu na Hafiza, Gete upotrebljava i pupavca, koga zove samo jednom nemački ("WiedehopF') a nekoliko puta arapski ("Hudhud"), kao ljubavnog glasnika, i zna da je ta ptica vršila istu ulogu još između Solomuna (koji je znao i ptičji jezik) i kraljice od Sabe.

"Rubin vina" ("Rubin des Weins [muss] erglanzen" u Moganni Nameh , br. 7) je takođe metafora koja se Geteu najpre kod Hafiza svidela i kod kojega ju je mogao često naći. Isto tako, sliku o fatamorgani video je Gete najpre u Hafiza {II, 457), čitao je tu Hamerovu napomenu o njoj, i ona se pojavljuje u njegovu Divanu {Rendsch Nameh), br. 1, poslednji stih) kao "Pramen lažnih mora." ("Der Streif erlogner Meere"). Geteovo poređenje trepavica sa strelicama i zolufa sa zmijama ("von ...Wimpern-Pfeilen,

Locken-Schlangen") u Suleika Nameh, br. 12) podseća znalca odmah na Hafizove gazele, a tako isto i vinska čaša iz koje Aleksandar vidi sve planove svojih neprijatelja {Suleika Nameh, br. 45: "Lass den Weltenspiegel Alexandern... "), itd.

Sto neke od pomenutih slika, metafora, poređenja itd. nisu prvobitno ni Hafizove nego, vise ili manje, uopšte zajedničko dobro svih persijskih pesnika, ili

što vode svoje poreklo čak iz

Šahname, odnosno iz iranskog mitskog doba (kao Džemšidova čudotvorna čaša, ili, najzad, što se neke od njih mogu naći još u starom arapskom

(predislamskom) pesništvu (kao slika drage u snu, tzv. hajal) ili opis fatamorgane, tzv. sarab ili a/, - to ne menja mnogo stvari: Gete ih je ipak najpre video kod Hafiza, ili sve ako ih je ranije i čitao, one su ostale bez uticaja na njega dok ih opet nije našao kod Hafiza. Najzad, samo stručnjaci mogu sa više ili manje sigurnosti znati šta je uzeto od ranijih persijskih ili arapskih pesnika. Ovo Gete nije mogao znati niti je to za njegovu svrhu bilo toliko važno. Sto je, posle svega, bez ikakve sumnje sigurno, to je da je Hafiz bio Geteu glavni uzor za Zapadno-istoni divan i u celosti i u mnogim pojedinostima.

Kako Gete nije čitao Hafiza u persijskom originalu nego u Hamerovu prevodu, razumljivo je da je on mnoge stvari, bar u početku, shvatio onako kako ih je Hamer, pravo ili krivo, preveo, u odnosno u uvodu ili napomenama protumačio. G vezi s ovim, najvažnije je raspraviti pitanje: je li Gete uopšte pravo shvatio i razumeo duh Hafizove poezije? Ovo se pitanje tim pre nameće što su Hafiza, kao i Pesmu nad pesmama Horacija,

provansalske trubadure i najpoznatije arapske mistike shvatali neki doslovno i realno, a drugi opet u prenesenom i alegorčiko-mističkom smislu. Svi istočni komentari, izuzev jednog jedinog, tvrdili su da Hafiz pod vinom ne misli opojno piće nego mistički zanos prema Bogu (dakle, duhovnu ekstazu), a kad prijatelja (dragog) opeva da ne misli na ljubljeno čeljade i na zemaljsku ljubav nego samo na ljubav prema Bogu itd.

Ovom tradicionalnom shvatanju Hafizovih pesama priključili su se mnogi raniji poznati orijentalisti kao Silvestre de Sacy, Garcin de Tassy i drugi. Docnije, ovo mističko-simboličko shvatanje Hafizovih pesama je zastupao H. Wilberforce Clarke, prozni prevodilac celoga Hafiza na

engleski koji je svom prevodu dodao i obilne napomene i iscrpan komentar.

Onaj jedini istočni komentator koji je Hafizove jasne reći shvatao doslovno, ne podmećući im nasilni, mistički smisao, bio je Bosanac Sudi (iz XVI veka) koji je tursku knjiežvnost obogatio svojim tumačenjima nekoliko persijskih klasičnih dela {Bostan i Guiistan od Sa'di-a, Hafizov Divan, zatim Rumijeva Mesnevija,

Sudijevo shvatanje je ostalo usamljeno na Istoku, ali ne i na Zapadu. Što je za nas ovde važno jeste to da ga je i Hamer prihvatio: za njega je Hafiz pravi anakreontičar koji peva samo o vinu i ljubavi. Gzgred rečeno, i naš Zmaj deli Hamerovo shvatanje kad Nad grobom Hafisovim peva:

Nakuc'o se čaša, napev'o pesama,

Napio se raja sa mednih usana, Gde je naš'o slasti, tu joj nije prašt'o-

Sad gori-l mu duša barem znade zašto.

G početku, i Gete je bio za ovo shvatanje i, šta više, u svojoj pesmi Offenbar Geheimnis {Hafis nameh, br. 8), koja je ranije imala značajan naslov Mystiche Zunge, rugao se onima koji su, ne raspoznavši (pravu) vrednost reci, Hafiza nazvali mističnim jezikom.

Međutim, Gete se ubrzo odrekao ovoga shvatanja. Kao pesnik koji je i sam voleo simbole i mistiku i koji je mnoge stvari u svojim delima (naročito u Faustu) zavio u tajne, on je doskora uvideo da je reč kao lepeza koja, istina, sakriva lice devojke, ali ne i samu devojku i ono što je u nje najlepse: njene sjajne oči. Ovu pesničku ispravku svoga prvobitnog, isključivo bukvalnog shvatanja Hafiza dao je Gete u pesmi Wink koja je u početku nosila još jasniji naslov VViderruf, a koja sada u Divanu dolazi odmah posle Javne tajne (dakle, Hafis Nameh, br. 9). Ona je doista opoziv ili bar ublaženje onoga Stoje pesnik tvrdio u prethodnoj pesmi; za njega sada Hafizovo vino i ljubav imaju i drugi, dublji smisao nego što im ga je Hamer davao. Cl sledećoj pesmi Hafizove knjige (br. 10.) koja ima naslov An Hafis, Gete je još jasnije rekao da je za posredno, dvostruko shvatanje Hafiza koje njegovim pesmama daje najviši smisao.

CI ovom pravcu je naročito karakteristično jedno mesto u njegovu najavljenju Knjige ljubavi {Clschk Nameti) u Morgenblatt-u) koje glasi: Mnogima od ovih pesama ne može se odreći čulnost, ali se mnoge mogu, na istočni način, tumačiti i duhovno (geistig). Karakteristično je da se i najstarija pesma Divana završava kiticom.

Dakle, Gete je bio, u stvari, za posredno shvatanje Hafiza, i za izmirenje obeju krajnosti koje su predstavjali realisti s jedne, a mističan s druge strane; on je, prema tome, bar u glavnom, uvideo da Hafizove pesme obično imaju ili bar mogu podneti dvostruki, i realni i alegorični, smisao. Šta više, izgleda da se Geteu naročito sviđala ova namerna

dvosmislenost, ovo stapanje realnoga i mističnoga, ovo savlađivanje čulnoga i

nadčulnoga; za njega koji je u svačem od ličnoga težio ka opštem, od pojedinačnog ka tipičnom, od vidljivog ka simboličnom, - ovaj Hafizov način je imao naročitu privlačnost i svoju draž. A što je najzačudnije i najdivnije jeste to da je Gete u tome osećao kao rođeni Persijanac! I Hafizovi zemljaci, naime, vole ovu dvosmislenost: za njih su najlepse one pesme koje trpe oba tumačenja, i obično svakidašnje i neobično

nadČulno, realno i mistično.

Ovim svojim shvatanjem Hafiza Gete se mnogo približio i tako reći prethodno modernom, stručnom shvatanju persijskog pesnika koje smatra da je dvosmislenost obično namerna i kod Hafiza i kod drugih persijskih liričara. G Hafizovu specijalnom siučaju to mišljenje zastupaju njegov najbolji izdavač Herman Brokhaus koji bazira na recenziji i komentaru malo pre pomenutog Sudi-a, zatim njegov najuspeliji prevodilac na nemački Rozencvajg-Svanu, a

docnije i najpriznatiji evropski znalci i pisci persijske književnosti kao H. Ete, P. Horn, E.G. Braun, A. Krimski {Hafiz...,siv. 33), itd. Majzad, i francuski prevodilac Hafiza A. Guy uzima takođe sredinu između doslovnog hedonizma i mističke samovolje. Nakon ovog pregleda raznih shvatanja Hafizovih pesama može se na gore postavljeno pitanje: da li je Gete pravo razumeo svoj pesijski uzor, odgovoriti odlučno da jeste. Mišljenje napred pomenutog nemačkog orijentaliste Merksa i drugih koji su u svoje vreme bili za isključivo mističko-simboličko tumačenje Hafiza smatra se sada kao preživelo i neodrživo. Docnije je i Oto Hauzer, koji inače pravo shvata Hafiza, tvrdio da je Hafiz u suštini drugačiji nego u Geteovu Zapadno-istočnom divanu, dakle da ga Gete nije shvatio. Međutim, iz svega što je dovde o ovome izloženo vidi se jasno da je Gete u osnovi shvatio smisao i duh Hafizove poezije i da je ona, pored ostalih poznatih razloga baš zbog toga najviše i delovala.