DVOJICA ZANATLIJA U NEPOZNATOM

GRADU

Grad u koji su pristigli Abu-Seir i Abu-Geir bio je gusto naseljen, ali ne tako prostran. Sve zgrade u njemu bile su jednospratne i stare, a ljudi su živeli veoma jednostavno.

Ovaj grad bese kao neko zabačeno ostrvo. Niko tamo nije odlazio, čak ni osoblje sa broda. Samo bi kapetan broda dolazio u grad jedno dvaput godišnje, prošetao bi se i odlazio bi u posetu kod upravitelja toga grada, koji mu je bio prijatelj.

Većina ljudi je poznavala kapetana i veoma ga je vole-la. Kad god bi kapetan dolazio u grad ljudi bi se okupljali oko njega, raspitujući se o životu i radu ljudi u drugim gradovima. A kapetan bi na sve ljubazno odgovarao pokušavajući kroz ova pitanja i odgovore da pouči ljude mnogim stvarima. Deci je on bio dobar i nežan učitelj. Sa decom je razgovarao o životu na brodu, o moru i olujama, o vetru, o kiši i o tome kako žive dobra deca u drugim gradovima. A odrasli su ga smatrali iskrenim prijateljem i kako su ljudi govorili, dobrim sugrađaninom. Pozdravljao bi se sa svakim ko bi nailazio, pružao bi ruku i pitao za zdravlje i pričao bi ljudima o onome što je na svojim putovanjima u razne zemlje naučio i Što je znao o narodima, a što bi im bilo od koristi: o obrazovanju, o radu, o zanatstvu, o čistoći, o moralu, o prijateljstvu i saradnji i o dru-

gim dobrim stvarima. Uprkos tome, pošto ljudi iz ovog grada nisu održavali veze sa drugim gradovima i nisu sa njima saobraćali, mnogo šta još uvek nisu znali i bili su zaostali i to je bila prva stvar koju su Abu-Seir i Abu-Geir shvatili kada su se prošetali gradom da bi pronašli mesto za stanovanje.

Ova dva putnika posle mnogo traganja uzeše sobu u jednom karavan-seraju i tamo se smestiše i mada još ne bese nastala noć, od silnog umora zaspali su istog časa, bez brige za sutrašnjicu. To stoga, što im je ušteđevina Abu-Se-ira, berberina, koja je iznosila nekoliko zlatnih novčića, bila dovoljna za izdatke od nekoliko dana, pa nije bilo mesta nikakvoj brizi. Cuvarnost i štedljivost imaju i te odlike da umanjuju brige.

Drugog dana berberin reče: "Hajde da se prošetamo gradom i da razmislimo o poslu".

Abu-Geir reče: "Još uvek mi se vrti u glavi i mrači mi se pred očima i nisam raspoložen da izađem napolje, idi ti i vidi šta se dešava u ovom gradu".

Abu-Seir je uzeo kovčežić sa brijačkim priborom i ogledalo i pregaču za berberine i pošao je uzdajući se u Boga, idući ulicama jedno dva sata pronađe mušteriju, a potom još jednu, čije šišanje potraja do podneva. Abu-Seir, srećan zbog posla koji je obavio i dobijene nagrade, kupio je dobru hranu i otišao pravo u stan pa je jeo sa Abu-Geirom, a posle mu je ispričao nešto malo o gradu i o njegovim stanovnicima i o njihovoj velikoj smernosti i bogatstvu i o jednostavnosti tih ljudi. Zatim bojadžija ponovo zaspa a Abu-Seir, berberin, ode da traži posao, a uveče se vratio u stan sa nešto novca i hrane pa je ispričao o svemu stoje video i čuo.

Abu-Geir reče: "Vidiš brate u kakvom sam ja stanju, glava me još uvek boli od morskog vazduha, a kada usta

nem, okreće mi se tlo pod nogama i ne mogu da izađem da tražim posao i veoma se stidim zbog toga što ti radiš i plaćaš moje troškove. Nadam se da će Bog da mi pomogne, da ti se jednoga dana odužim za tvoju velikodušnost.

Abu-Seir reče: "Šta znače ove reci, među nama nema laskanja, hvala Bogu što smo došli u grad pun obilja i što ima posla i novca. Ništa se ti ne žalosti, pa, i ako nikad ne bi radio, neće nam biti loše".

Abu-Geir reče: "Znam da među nama nema odvajanja i razlike, ali se plašim da ne ostanem ovako bolestan i da će doći dan da se ne nađe posla ni za tebe, šta onda?"

Abu-Seir reče: "Ne misli sada na to, čovek ne sme da očajava. Pogledaj, ova kožna kesa puna je para i zlatnih novčića, to je dovoljno za izdatke od dva - tri meseca. Ta-kođe, posla ima dosta, a malo pomalo i ti ćeš se oporaviti od morske bolesti i tada će nam biti odlično".

Abu-Geir reče: "U pravu si, ja se uvek plašim nečega a ti si veoma odvažan, nikada neću zaboraviti tvoju dobrotu".

I tako je Abu-Geir dan i noć jeo i spavao. A Abu-Seir je radio pa pošto je radio bolje od drugih berberina u tom gradu, ljudi su mu više i plaćali. Berberi u gradu su ljudima kvasili glave vodom i brijali ih i uopšte nisu marili za posao, a Abu-Seir je za brijanje glave koristio sapun i toplu vodu i pored sisanja i brijanja mušterija, potkresivao im je dlačice u ušima i u nosu, doterivao im je obrve, njegovo ogledalo je bilo veće i bolje od svih, a njegova pregača, češalj i brijač, uvek su bili čisti a on sam je bio učtiv, na-smejan i ljubazan. Još nešto je znao da radi što drugi nisu znali: kada bi nekoga brijao, umivao bi ga sapunom i hladnom vodom a posle s toplom vodom, zatim bi ga brisao čistim peškirom tako da bi se mušterijino lice zarumenilo i zablistalo. Onda bi svako ko bi ga toga dana video rekao: "Kako si lepo porumenio" a on bi odgovarao: "Da, danas

sam se šišao i brijao kod Abu-Seira". Da, u svetu je tako, svako ko je bolje savladao veštine u svome poslu i ko se bolje ophodi sa ljudima, posao mu više napreduje. Abu-Seir je to znao i baš zato, ljudi su brzo saznali za njega a i poznate ličnosti su ga pozivale svojim kućama govoreći: Abu-Seir je najbolji berberin u ovom gradu. Međutim, Abu-Seir je bio iznenađen kada je shvatio da su ljudi iz toga grada manje upoznati sa sapunom, da su gradski ha-mami veoma stari, a i tamo se takođe malo koristi sapun.

I tako, prođe neko vreme, za koje je Abu-Seir redovno radio i izdržavao Abu-Geira. A bojadžija Abu-Geir je jeo i spavao. Ponekad bi samo, od umora i besposlice, odlazio i tumarao se dva - tri sata po ulicama i vraćao bi se pa bi sebe ponovo dovodio u ono bolesno stanje, i svakoga dana je prebrojavao ušteđevinu iz kese i opet bi je vraćao na mesto i video je da je novca iz dana u dan bivalo sve više.

Jednoga dana Abu-Seir reče Abu-Geiru: "Dobro bi bilo da izađeš napolje, da se na jedno sat vremena prošetaš gradom, da vidiš kako je lep grad i da vidiš koliko su ovi jednostavni i stari ljudi dobri i prijatni. Dokle ćeš da spavaš na jednom mestu, previše spavanja zaglupljuje čoveka i čini ga bolesnim".

Abu-Geir reče: "I ja bih želeo da posmatram grad kao i ti, ali šta da radim kada mi se u glavi još vrti od morskog vazduha i ne mogu da hodam. Sada ti razgledaj grad, doći će red i na mene, samo, jako me je sramota što ti radiš a ja sam bez posla".

Abu-Seir ne želeći da povredi Abu-Geira reče: "Ne, ne radi se o poslu, mislio sam, od sedenja na jednom mestu i od spavanja postaješ više klonuo i neraspoložen, inače nema nikakve smetnje. Nadam se da će ti se povratiti zdravlje, posla ima uvek, posla nikad neće nestati na svetu, a sada je najpreče naše prijateljstvo i saradnja".

I tako to prođe i Abu-Seir je redovno radio a Abu-Geir se odmarao i svakoga dana potajno bi prebrojavao novac iz kese i ostavljao bi ga na mesto. Pošto je prošlo nekoliko meseri od njihovog dolaska u taj grad, jednoga dana ber-berin se prehladio i dobio je groznicu i ležao je u kući. Kako ni bojadžija nije ustajao, berberin pozva vratara tog karavan-seraja i zamoli ga da im nabavlja lekove i hranu i obeća da će mu se odužiti za neprijatnosti. Vratar iz karavan-seraja ih je služio četiri dana. Petoga dana iskrsne neki posao za vratara i on kasno ode do njih. Stanje Abu-Seira, berberina se bese pogoršalo.

Bojadžija, Abu-Geir, posta nestrpljiv od gladi te ustade i vide da je Abu-Seiru loše i da je skoro u nesvesti. Obuče Abu-Seirovu odeću, koja bese bolja, uze kesu s novcem i zaključa vrata od sobe, pa ne rekavši nikome ni red, izađe napolje. Otišao je na bazar pa sa novcem koji je uŠtedeo Abu-Se^ir kupi novo odelo, uze adresu hamama i ode pravo u hamam. Hamam bese bez imena, ni tuš nije imao i toliko je bio prljav i mračan da se nije video ni prst pred okom, a Abu-Geir dobi napad astme i vrtoglavice od mirisa vruće vode iz bazena i od lošeg vazduha u hama-mu, pa je brzo izašao napolje i obukao odeću i izvukao se na čist vazduh.

Posto je malo prošetao gradom i došao k sebi, pade mu na pamet da se više ne vraća kod Abu-Seira i da ga zaboravi. Reče u sebi: imam kesu punu novca, to mi je dovoljno za nekoliko meseci a posle ću već pronaći neki posao. Tako i bi, otišao je u udaljeniji kraj iznajmivši jednu sobu i nabavio je sebi nameštaj i više se nije vraćao.

A Abu-Seir je bio bolestan u sobi karavan-seraja. Došavši ponovo, vratar ugleda zatvorena vrata od sobe pa reče u sebi: "Možda su otišli da se prošetaju". Kada nasta noć, Abu-Seir dođe svesti i vide da je sam pa se malo oba-

zre i primeti da mu nema odeće i kese s novcem i da su vrata njegove sobe zatvorena spolja. Doseti se da je Abu-Geir uzeo odeću i novac i otišao. Abu-Seir dođe iza vrata i tako je u njih lupao, da je vlasnik karavan-seraja to prime-tio i došao do vrata pa reče: "Ko je u toj sobi?"

Abu-Seir reče "Ja sam, otvori vrata"; vlasnik karavan-seraja reče: "Vrata su zaključana, kako si ti ostao u sobi?" Abu-Seir reče: "Moj prijatelj je imao posla pa je otišao, možda je zaboravio da donese ključ od sobe, polomi sada ovu bravu da mi dodaš vode jer sam žedan". Vratar je polomio bravu i otvorio vrata pa pošto je video da je Abu-Seir dobar čovek, pomogao mu je i dade mu vodu i hranu. Abu-Seir nije hteo da osramoti Abu-Geira i prostodušno je primio njegov odlazak pa reče vlasniku karavan-seraja: "Brate, nije mi dobro a moj prijatelj možda neće doći nekoliko dana, ti se malo pobrini za mene i kupi mi ono što mi je potrebno, a račun sačuvaj dok ne dođe moj prijatelj pa ću uzeti novac od njega da ti platim račun i da te nagradim za tvoju dobrotu".

Prođe neko vreme i vratar je negovao Abu-Seira dok se ovaj nije oporavio. Kasnije, jednoga dana, Abu-Seir ispriča priču o Abu-Geirovom bekstvu i reče: "Ako mu se nije desila kakva nesreća, jasno je da se poneo kao podlac". Vratar reče: "Ne misli na njega, on od ovoga neće vi-deti dobra, konačno, podlost i izdajstvo donose nesreću".

Bilo kako bilo, Abu-Seir je obukao Abu-Geirovu odeću i ponovo je otišao da traži posao i malo pomalo, otplaćivao je svoj dug vlasniku karavan-seraja, a za to vreme od Abu-Geira ne bese ni glasa i berberin osta sam, živeo je i radio.