Šehid Prof. Morteza Motahhari rođenje 2. 2.1920. god. u gradu Fariman, provincija Ho-rasan. U dvanaestoj godini preselio se u Mašhad radi učenja vjerskih nauka. Ali, usled represalija koje je diktatorski šahov režim primjenjivao u Mašhadu, bio je kasnije primoran da ode u Kom i da svoje studije nastavi tamo. Šahid Motahhari studira u Komu oko petnaest godina. On je u ovom periodu pohađao časove ajatollaha Borudžerdija i imama Homeinija, koji su bili eminentne ličnosti Koma, i sticao znanje. Njegov prvi značajniji filozofski rad objavljen je pod naslovom „Principi fib-zofije i metod realizma " 1953. godine. Profesor je iste godine počeo da predaje na Tehranskom univerzitetu i održavao predavanja u drugim naučnim centrima. Šahid Motahhari aktivno je učestvovao u ustanku 6.5.1963. godine i bio je uhapšen od strane režima. Posle naučnog i intelektualnog rada kao profesor, koncentriše svoju delatnost u Hoseinije Eršadu u Masdžedo-1-Džavad u Tehranu, ali se 1972. godine Hoseinije Eršad zatvara i profesor ponovo biva uhapšen. Islamska Revolucija je pobjedila 1979. god. i od strane imama Homeinija, vode Islamske Revolucije Iranskog naroda, profesor Motahhari je imenovan za odgovorno lice Savjeta revolucije.

Profesor je od strane jedne terorističke grupe u Tehranu, poslije jednog života punog napora i umnih aktivnosti,  mučki ubijen 1. maja 1980. god..

Profesor Motahhari je govorio o sebi:

„Koliko se sjećam svojih duhovnih pramena, u meni se pojavilo ovo uznemirenje od trinaeste godine i bio sam začuđujuće osjetljiv u odnosu na pitanje o Bogu. Pitanja (naravno, odgovarajuća nivou misli tog uzrasta) jedno su za drugim zaokupljala moju misao. U prvim godinama preseljenja u Kom, kada još uvek nisam bio završio uvod u arapski jezik, toliko sam bio udubljen u 

svoje misli da se u meni pojavilo težnja ka samoći, nisam podnosio prisustvo cimera u sobi, gornju sobu sam pretvorio u kulu od tišine da bih bio sam sa svojim mislima. Tada nisam htjeo da u vrijeme odmora od lekcija i rasprava mislim na nešto drugo, i u stvari, razmišljanje o svakoj drugoj temi, prije nego što su moji problemi u ovoj temi bili rešeni, smatrao sam besmislenim i trošenjem vremena. U tom smislu sam učio uvod u arapski jezik, uvod u veru i principe i logiku, da bih postepeno postao spreman za proučavanje misli velikih filozofa o ovom pitanju.

Sećam se da su od početka učenja u Mašhadu, kada sam učio uvod u arapski jezik, filozofi, Arefi i Motakalemini (mada nisam bio upoznat sa njihovim mišljenjima) više od drugih naučnika, alima, istraživača i pronalazača, privlačili moju pažnju, samo zbog toga što sam ih smatrao herojima ove scene misli. Tačno se sećam da je u tim godinama, kada sam imao između trinaest i petnaest godina, među tolikim naučnicima, mudaresima (predavač) i fazelima u mašhadskoj madresi, osoba koje je više od svakog bila uveličana u mojim očima, koju sam voleo da gledam, da budem u njenom prisustvu, da gledam šta radi, i čije sam predavanje pažljivo slušao, bio rahmatollah Aga Mirza Mahdi Sahidi Razavi, predavač Božanske filozofije te madrese. Ta mi se želja nije ispunila zato što je taj rahmatollah iste (1355. A.H.L.) godine umro.

Posle preseljenja u Kom svoju izgubljenu osobu pronalazio sam u drugoj ličnosti. Stalno sam video rahmatollaha Mirzu Mahdija, pored nekih drugih karakteristika ove ličnosti, mislio sam da će moj žedni duh biti napojen sa čistog izvora ove ličnosti. Kako na početku preseljenja u Kom još uvek nisam okončao uvode, to i nisam bio vredan ulaska u kontemplativne nauke. Ali etička lekcija koja se održavala svakog četvrtka i petka od strane moje omiljene ličnosti, bila je u stvari lekcija umeća (ma'arif) i prvo putovanje i kretanje, a ne etika u smislu strogih naučnih značenja i opijala me je. Bez ikakvih pretjerivanja, ova lekcija me je toliko radovala da bih bio pod njenim jakim uticajem do sljedećeg ponedeljka i utorka. Važan dio moje intelektualne i duhovne ličnosti formiran je pod uticajem te lekcije, a zatim i drugih lekcija koje sam u toku dvanaest godina naučio od tog profesora